Историјски аутошовинизам Бојана Д. Ђокића – НДХ није имала логоре за децу ни крематоријуме

Настојање да се вишеструко умањи званични број жртава логора Јасеновац није више својствено само хрватским историчарима.

0
57
Ужасе Јасеновца после хрватских умањују и српски историчари

Протеклих неколико година колегама из лепе њихове у тој работи прикључили су се и неки од српских историчара.

У свом научном раду под насловом „Логор Јасеновац у уџбеницима историје за 8. разред основне школе“ историчар Музеја жртава геноцида у Београду, Бојан Ђокић, у ревизији и дисторзији Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ, отишао је много даље.

Следи неколико ауторових научних сазнања и закључака а чланак у његовом интегралном облику можете прочитати ОВДЕ.

Анализа осам уџбеника историје за 8. разред основне школе који су одобрени од надлежних просветних органа Републике Србије показала је да је логор Јасеновац неодговарајуће и недовољно представљен. Такво представљање логора Јасеновац у уџбеницима историје носи са собом опасност да ће се код деце пре стварати предрасуде, стереотипи, мржња, реваншизам и шовинизам, него толеранција, праштање и хуманост.

О броју жртава логора Јасеновац

У већини уџбеника, аутори су узели процене о броју настрадалих које су настале током Другог светског рата или непосредно после рата, а не нова научна достигнућа.

Такво представљање логора Јасеновац у уџбеницима историје носи са собом опасност да ће се код деце пре стварати предрасуде, стереотипи, мржња, реваншизам и шовинизам, него толеранција, праштање и хуманост.

Бојан Ђокић – био, видео, слагао… Иначе је запослен и у Фонду за отворено друштво чији је оснивач Наташа Кандић / Фото: лична архива

Приказивање једне бројке има за циљ индоктринирање омладине и одржавање мита да је у логору настрадало 600.000 или 700.000 хиљада људи, иако то није научно доказано. У овоме лежи велика опасност, јер се на тај начин стварају предрасуде, али и мржња, стереотипи, реваншизам, шовинизам, уместо других хуманих вредности. Усвајањем погрешних уверења и етичких вредности повећава се могућност за (зло)употребу Јасеновца у политичке и пропагандне сврхе.

За разлику од процена, Јавна установа „Спомен-подручје Јасеновац“ поименично је идентификовала око 80.000 жртава, а Музеј жртава геноцида у Београду у својој бази података има око 89.000 настрадалих у јасеновачким логорима смрти.

Са друге стране, новија научна истраживања процењују да је укупан број жртава овог логора између 122.000 и 130.000 (Музеј жртава геноцида у Београду, Цветковић, 2007).

Да ли је у логору Јасеновац постојао крематоријум?

Крематоријум у Јасеновцу није постојао, већ је то била пећ за печење цигли, а која је, према сведочењима, била у функцији само око три месеца у првој половини 1942. године.

Према подацима, пећ се користила и за убијање људи и спаљивање тела настрадалих логораша, али она није била „крематоријум“ какви су постојали у нацистичким логорима смрти.

Такође, треба имати у виду да осим сведочења (извори којима треба прићи опрезно и увек са сумњом), нема других доказа који би поткрепили тврдњу о постојању тзв. Пићилијеве пећи у Јасеновцу. У ширим расправама оспорава се спаљивање људи у Јасеновцу.

„Крематоријум“ се прави по одређеним стандардима, а не адаптацијом пећи.

О постојању „крематоријума“ се може говорити када се нађу докази за то, када се утврди да ли је у тој пећи било могуће спаљивати људе, колику је температуру достизала та пећ, колику је кубикажу имала.

Да ли су на територији НДХ оснивани и логори за децу?

Тврдња да је на територији НДХ основано и „неколико дечјих логора у којима су нестале десетине хиљада српске, јеврејске и ромске деце“ је велика грешка. Као прво, искључиво дечији логори нису основани/постојали у НДХ, него су, као што је то случај и са другим логорима у Европи, у тим логорима међу другим заточеницима била и деца.

Шта се то догоди учовеку па овакве ствари може не да „опрашта“, него да негира и покушава да релативизује?

Међутим, у литератури и понеким историографским делима постоји тенденција да се прихватилишта и сабиралишта за децу прикажу као логори.

Други проблем у овој истој реченици је што аутори не наводе тачну цифру када говоре о страдању деце, него наводе да је у тим логорима нестало „неколико десетина хиљада“ деце.

И у другом уџбенику (Димић, Љушић 2015: 179) највећи проблем представља тврдња да су на територији НДХ формирани и логори за децу.

Тако се за Стару Градишку тврди да је био дечији, иако је претходно наведено у уџбенику да су у њему биле и жене.

За логор Сисак се, такође, тврди да је био дечији, иако су у њему били и жене и старији људи. У оквиру логора Сисак основано је „Прихватилиште за дјецу избеглица“ у коме су смештена деца која су одвајана од родитеља, а у њега су допремљена и деца из других логора.

Деца су у Сиску смештана и на друге локације, али се никако не може тврдити да је то био логор за децу, већ логор у коме су била и деца.

Логор у Горњој Ријеци није био код Карловца као што аутори тврде, него код Крижеваца, а, такође, није био искључиво дечији, већ је то био женски сабирни логор у коме су била и деца са мајкама. Наводни дечији логори у Новској и Приједору нису постојали, а могуће је да се овај податак односи на привремена сабиралишта формирана за време Козарске (или Козарачке) офанзиве.

Тврдња да је и Јастребарско био дечји логор, такође, не стоји, јер је реч о прихватилишту или дому за децу, а службени назив је био „Прихватилиште за дјецу избеглица“.

Деца су у Јастребарском била смештена на неколико локација. Од 3336 малишана, преживело је 2887, а 449 је умрло (Peršen, 1990).

О постојању логора за децу је довољно речено у анализи претходног уџбеника, па нема потребе понављати да је неистина да су у Јастребарском, Сиску, Новској и Старој Градишки постојали логори за децу, што се тврди у још једном уџбенику (Бонџић, Николић 2015: 172).

По Ђокићу „није прикладно“ овакве призоре показивати деци узраста у коме се агресивно излажу пропаганди педерастије већ је „прикладније“ заборавити их, толерисати и опростити иако нико нема право да опрашта туђу бол, неправду и несрећу

Чак се и за логор Цапраг тврди да је био дечији логор, иако он то није (Дујковић, Свилар Дујковић 2013: 156).

Ни уџбеник чији су аутори Боснић и Павловић није успео да избегне неистину да су постојали посебни логори за децу у Старој Градишки, Јастребарском и, рекли смо, Новској, где није постојао дечији логор (Боснић, Павловић 2013: 122).

Јасеновац је био и радни логор?

У неким уџбеницима нису добро формулисане реченице и садржај текста, а постоје и друге озбиљне мањкавости.

Код Ђурића и Павловића није добро формулисана реченица да је логор у Јасеновцу служио искључиво као логор смрти, јер је он био и радни логор, а што се не наводи.

Фотографије?

Фотографије уз текст о логору Јасеновац су, у већини случајева, неутралне, али има и оних неприхватљивих. Тако се у једном уџбенику налази фотографија под називом „Усташки злочинац окружен телима убијених Срба у логору Јасеновац“ (Димић, Љушић 2015: 197), којој ту није место, јер није педагошки и упутно деци приказивати ужасе рата.

Чланак Đokić Logor-Jasenovac-u-udzbenicima-za-8.-razred је резултат истраживања на пројекту „Жртве рата 1941–1945.“, који је финансирало Министарство културе и информисања Републике Србије (Уговором о годишњем финансирању рада Музеја жртава геноцида за 2016. годину).

Приредио: Душан Ј. Басташић

УГ Јадовно 1941. Бања Лука

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унесите ваш коментар
Молимо унесите ваше име овде