Логор Плав: Заборављени албански логор за српске цивиле, жене, децу и старце

На североистоку Црне Горе, у Плаву, 4. јула 1941.албански балисти и вулнетари под надзором италијанских окупационих власти основали су концентрациони логор.

0
43
Плав данас

У овај казамат смрти су довођени православни Срби из околине Плава, процењује се преко 500 цивила, од којих највећим делом жене и деца. У самом логору је уморено преко 30 малишана млађих од 10 година.

Логор Плав је био једини логор на територији окупиране Црне Горе у Другом светском рату за жене и децу. У њему су албански балисти утамничили искључиво цивиле, а највећим делом били су то жене, деца и старци.

Сам логор је основан почетком јула месеца 1941. године и то у приватној вишеспратној кући породице Вукоте Џудовића. Касније су албански балисти уз помоћ вулнетара и по другим кућама у Плаву правили затворе, што је од саме варошице направило систем казамата.

С обзиром да се овај логор налазио под италијанском окупационом надлежношћу, то су након ужасних тортура над беспомоћним цивилима стражари замењени италијанским војницима.

Услови у логорима су били неподношљиви и застрашујући, који су били још страшнији због психо-физичких тортура од логорских чувара.

Плавски систем логора је затворен крајем 1942. године, када су логораши пребачени један део у Пећ, а други у албански град Кавају. Трећи део је успео да побегне. Кроз овај логор у Плаву је прошло најмање 500 Срба, иако поједини аутори и сведоци тврде да овај број је далеко већи.

Овај логор је више од осам деценија табу тема, не само у комунистичком режиму већ и и након 1991. године. Врло мало има литературе и документарних филмова о Плавском логору, свега две књиге.

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Читава Црна Гора је у пролеће 1941. године потпала под Муслолинијеву зону одговорности где су италијанске фашистичке јединице биле задужене за контролу злочина и етничког чишћења, односно геноцида над Србима, које су организовано и систематски спроводили албански балисти и вулнетари.

Вулнетари су била нека врста добровољачке милиције, састављена углавном од Арбанаса са Косова и Метохије, али и северних делова Албаније. Били су квислинзи под контролом италијанске окупационе команде. И Арбанаси и Италијани су имали гесло: „Ако хоћеш да убијеш један народ, прво му убиј децу!“

Већ 4. јула 1941. године вође локалних банди балиста и вулентара Шемсо, Ризо и Шабо Феровић су заузели вишеспратну кућу Вукоте Џудовића и ту је почело довођење невиних и ненаоружаних цивила: жена и деце. Мушкарци и младићи овог краја су већ били по шумама, јер се спремао устанак, а било је спорадичних борби герилаца са окупаторима.

Плав је тако био концентрациони и једини логор за жене и децу у Црној Гори. Најбројније жртве овог стратишта била су деца. Окупатори су крваво гушили устанак и побуну српског народа у овом делу отаџбине… жене и деца су остали у својим домовима, а један део цивила је побегао у Васојевиће, други део цивили из Рженице и Новшића је остао код неких Албанаца, својих комшија мислећи да ће тако да се спасу.

Међутим, када су дошли наоружани вулнетари, домаћини су “испарили”, а све избеглице су похапсили и одвели у Плав, тј. кућу Џудовића. Одмах је започело иживљавање и тортура над немоћним цивилима. Пре тога су сви опљачкани.

Иначе, како је ова кућа Џудовића брзо напуњена, албански балисти и вулентари су почели и у друге српске куће да затварају цивиле који нису били наоружани и тако је почео да функционише систем концетрационог логора у Плаву. Породице су најчешће довођене са подручија Ржанице, Војног села, Плава, Ђуричке Ријеке, Брезојевице и Метеха…

СПИСАК ЛОГОРАША

Према проценама Плавски логор је током Другог светског рата, имао преко 500 Срба заточеника, од чега је најмање 30-оро деце млађе од 13 година није преживело, односно или су умирали од глади, болести, убијани…

Милка Кнежевић, преживела пакао логора
Марко В. Кнежевић, преживео пакао логора
Мирко В. Кнежевић, преживео пакао логора
Борислав В. Кнежевић, преживео пакао логора
Мирослав В. Кнежевић, убијен у логору
Перса В. Кнежевић, преживела пакао логора
Коса В. Кнежевић, убијена у логору
Вујадин Оташевић, преживео пакао логора

Савезни завод за статистику СФРЈ из Београда је крајем 1940-их година избројио да је у Плавском логору именом и презименом убијено или умрло 27-оро деце, али је овај списак накнадно допуњен са четири имена, тако да је остао податак да је 31 дете уморено.

ИМЕНА УБИЈЕНЕ ДЕЦЕ

РБ ПРЕИЗМЕ (ИМЕ ОЦА) ИМЕ РОЂЕН-А МЈЕСТО
1 Лалевић (Радивоје) Милица 1935 Горња Ржаница
2 Нововић (Алекса) Радосава 1940 Горња Ржаница
3 Нововић (Арса) Милунка 1937 Горња Ржаница
4 Нововић (Јован) Милован 1941 Горња Ржаница
5 Нововић (Јован) Радунка 1935 Горња Ржаница
6 Нововић (Милорад) Драгица 1941 Горња Ржаница
7 Оташевић (Максим) Батрић 1941 Горња Ржаница
8 Оташевић (Максим) Драгица 1939 Горња Ржаница
9 Оташевић (Радомир) Божидар 1939 Горња Ржаница
10 Оташевић (Радимир) Милица 1936 Горња Ржаница
11 Оташевић (Миленко) Рада 1940 Горња Ржаница
12 Оташевић (Радуле) Радојица 1939 Горња Ржаница
13 Оташевић (Радуле) Станица 1940 Горња Ржаница
14 Попадић (Урош) Драгица 1936 Горња Ржаница
15 Попадић (Војислав) Митар 1939 Горња Ржаница
16 Кнежевић (Вучеља) Мирослав 1939 Новшиће
17 Кнежевић (Вучеља) Коса 1941 Новшиће
18 Јокић (Сена) Милијана 1938 Велика
19 Петровић (Радуле) Радомир 1939 Велика
20 Ђуричанин (Михајло) Богић 1940 Ђуричка Ријека
21 Ђуричанин (Радомир) Ратомир 1941 Ђуричка Ријека
22 Ђуричанин (Радомир) Станица 1939 Ђуричка Ријека
23 Турковић (Крста) Нада 1940 Војно Село
24 Љутић (Радивоје) Марко 1941 Војно Село
25 Љутић (Радоје) Станија 1940 Војно Село
26 Симоновић (Вукман) Миомир 1941 Војно Село
27 Дашић (Перо) Светимир 1939 Брезојевице
28 Ђуричанин (Марко) Жарко 1939 Ђуричка Ријека
29 Магделинић Т. Божо – Плав
30 Симоновић (Вукман) Миомир 1941 Ђуричка Ријека
31 Нововић (Велимир) Драгослав 1939 Горња Ржаница

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Злотвори који су окрвавили своје руке до рамена и чија имена не смијемо заборавити су: Осман Растодер из Бихора, који је спалио и похарао многа српска села око Берана

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Као и у сваком другом логору, тако и у овом владала је нехигијена, логораши нису имали лекарску заштиту, а у првих седам дана жене и девојке су масовно силоване. Такође и храна им је била ретко давана, што је довело до велике смртности од глади. Поред тога, о квалитету хране се није водило рачуна, па је то доводило да логораши умиру од болести.

Команда италијанске окупационе војске је увидела да балисти и вулентари имају сурове методе, па су стражари брзо и замењени италијанским војницима. Тада је у самом логору почела контрола уласка, али није много допринело да се услови побољшају.

Како су затвореници били у кућама, тако су собе биле тамнице, односно затвореници су били смештени између голих зидова без намештаја, столова и столица… били су на бетону. У самим собама је било пуно заточеника, што је опет довело да нико не може да се опружи… заправо логораши су били у чучећем положају згрчени.

Вашке су све врло брзо појавиле и сврабеж, као епидемија због нехигијене, јер логораши нису имали могућност да се купају. Један клозет и то пољски био је ван куће, који је користило неколико стотина логораша.

Деца у логору су имала понекад излазак до зграде италијанске Магазе, где би ишли да просе храну од тамошњих војника. Неки војници су били сажаљиви и давали су им из својих порција. Али поред њих било је неколико муслимана, нпр. породица Реџепагић, који су долазили у логор и познаницима доносили оброке.

Насиље у Плавском логору је било брутално и свакодневно. Албански балисти и вулнетари нису имали милости ни према деци већ су их све редом тукли и мучили. Десетине деце је умирало пред очима својих мајки тражећи воде и хране.

СВЕДОЧЕЊА

Вујадин Оташевић, један од преживелих логораша, о Плавском логору казује овако:

– „Код улаза у логор налазила се пекара која је радила читав дан. Из пекаре се ширио мирис хљеба, па су дјеца излазила на балконе да га уздишу. То им је била једина храна!“.

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Плавски логор је неометано радио у току прве половине Другог светског рата, све до децембра 1942. године, када је један део затвореника пребачен у Пећ, град у Метохији под италијанском окупационом зоном, а други део је пребачен у албански град Каваја, 35 км југо-западно од Тиране. Процењује се да је у њему преко 500 православних Срба, од чега 31 дете именом и презименом познато, али је још десетине жена убијено или нестало. Нажалост, жртве Плавског логора никада нису изборојане.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Југославенски комунисти, после 1945. године су забрањивали да се јавно причао злочинима над Србима, јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа, темељ на коме је сазидана социјалистичка Југославија. Чак и Покољ у Велици јула 1944. године био тема о којој се причало са шапатом, а тек о Плавском логору није се смело причати на глас никако, а камоли написати…

Својевремено је Мустафа Мемић издао књигу “Плав и Гусиње у прошлости”, где је посветио добар део дешавањима из Другог светског рата у овом крају, али занимљиво ниједна реченица није посвећена Плавском логору… као да није ни постојао.

Тек 70 година по завршетку ратних операција у Црној Гори, организован је један Округли сто у селу Велика крајем јула 2014. године, где је највећи део био усмерен на Велички покољ, али први пут се десило да се тада јавно проговорило о Плавском логору и његовим мученицима.

И поред свега српски мученици из Плавског логора ни до данас нису добили никакво спомен обележје у Црној Гори, ни спомен-плочу која би сведочила о том ужасу који су били подвргнути цивили односно жене и деца.
Једино ко је отргао од заборава Плавске мученике јесте Епархија будимљанско-никшићка СПЦ која је Плавске мученике канонизовала заједно са величким и горњо-полимским мученицима из Другог светског рата.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Ретка су штива на ову тему Плавског логора који је постојао током Другог свјетског рата. Чак ни један документарни филм није урађен више од седам деценија.

Др Марко Кнежевић је објавио септембра 2019. године књигу “Муринско Полимље”, у коме се доста говори о ужасима Плавског логора и страдању српских цивила… јер су и његови ближњи били страдалници тог казамата.

Поред Кнежевића и др Вујадин Оташевић је годину дана раније тј. јуна 2019. промовисао у муринском Дому културе своју књигу “Пакао заливен дјечијим сузама”, јер је он један од оних који су преживели тамничење у Плаву, а поред тога већи део његове породице је ту убијен, што он детаљно наводи у књизи. Оно што је занимљиво у Оташевићевим штиву, што он није прећуткивао имена зликоваца који су чинили злодела, већ их све поименце наводи.

Пише: проф. др Марко Кнежевић

Извор: kmnovine.com

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унесите ваш коментар
Молимо унесите ваше име овде