Светосавље је уткано у сва Његошева дела

У сваком стиху Горског вијенца и Лажног цара Шћепана Малог налазимо историју и живот Срба, а тиме и светосавље и светосавско наслеђе.

0
31

Пише: Др Душко Бабић

У Његошевој поезији нигде се не помиње Свети Сава и светосавље. Било би, међутим, сасвим несмотрено, а сигурни смо и погрешно, из тога закључити да се Његош није наслањао на традицију светосавља. Ако овом питању приступимо мало слободније, тј. ако га не схватимо као трагање за директним, текстуалним везама, него као сагледавање унутрашњих, духовних сагласности, видећемо да је светосавље духовна основа Његошевог национализма, а то значи – његовог разумевања историје, народа, човека уопште. Пре него што приступимо расветљавању тих сагласности, потребно је прецизирати шта подразумевамо под светосављем, будући да се тај појам користи (пре)често, без јасне представе о његовом значењу.

Шта је светосавље?

Његово основно значење односи се на посебност Српске православне цркве у породици православних цркава, при чему је важно имати на уму да је у питању ,,национална црква, а не национална религија“ (Николај Велимировић). Особеност српске првославне (светосавске) цркве не постоји у канонској и догматској равни, него у обојености исповедања вере и црквеног живота народном традицијом. А то, ако се мало конкретизује, значи: у начину на који се хришћанска вера сродила са народом и водила га кроз векове. У процесу христијанизације Срба, започетом неколико векова пре Светог Саве, његова улога била је одлучујућа.

Свети Сава је дух хришћанства проширио у широким народним масама, означивши почетак дручагијег, вишег постојања народа. Промена се толико урезала у свест целог народа да се он у потоњим вековима слабо и сећао својих владара и своје историје из претходних пет векова од досељења на Балкан, односно три века од извесног почетка христијанизације. У том препороду остварено је ,,не само јединство државе и цркве него и изузетна блискост ових установа и народа“ (Ј. Деретић). Захваљујући Светом Сави, Срби су осниваче своје државе и цркве – целу лозу Немањића ‒ доживљавали као свете људе, који су својим делима, а не речима и силом, позивали народ да живи хришћански. Прихватањем хришћанства Срби су ушли у сферу византијске цивилизације, али су од почетка имали другачији однос према цркви, у односу на Грке, који су ,,хришћанску ренесансу доживели… као васпостављање олигархије црквених власти над народом, и то под окриљем државе Ромеја која је узлуд истицала свој универзални карактер“ (Р. Самарџић).

Овакав, ,,светосавски“, почетак српске историје, у тесној је вези са њеним кључним моментом – косовским заветом. Светосавским православљем српски народ је био ,,духовно припремљен да на свој начин, после пораза, прихвати веру у потоњи живот“ (Р. Самарџић) и да тако хришћанску идеју спасења угради у своју колективну свест и у доживљај посебности властите историје. Косовски пораз примљен је као одјек новозаветних догађаја: то је било и погубљење/распеће, али и нада у васкрсење. Ко у (физичком) погубљењу спозна распеће, он у тој спознаји мора сагледати и перспективу васкрсења.

Тако је васкрсна хришћанска мисао Србима прво дата поуком светитеља који је брзо препознат као духовни отац народа, а затим и показана на косовском/голготском стратишту. То је корен и суштина ,,косовске мисли“: ,,васкрсења не бива без смрти“ – смрт у материјалној и егзистенцијалној равни постојања отвара врата вечног живота са Христом, у ,,царству небеском“. У том контексту треба разумети заветност косовске мисли: повезавши у својој свести историјски слом свог царства са Христовим распећем, Срби су са браниоцима слободе ‒ косовским мученицима, успоставили заветни однос, који подразумева веру у поновно васпостављање царства. При томе, у складу са ,,хришћанским инстинктом“, појам ,,царство“, није имао само ,,чињенично“, историјско, него и духовно значење.

Српско православље, у којем је народ увек гледао Светог Саву, још јаче се усецало у народно биће након пада под турску управу: у великој, дугој несрећи која је задесила народ, разделивши га у неколико царевина и потчинивши га разним господарима, светосавска вера и епска песма били су једина интегративна снага која је чувала свест о народној целини. Народ се расуо, али светосавско православље је остало живо и зачуђујуће распрострањено: о томе најбоље сведоче границе обновљене Пећке патријаршије (1577), у чијим су се границама „нашли сви крајеви где у том часу живе Срби“ (Д. Богдановић), што је територија већа од оне коју је заузимало Душаново царство.

Све то показује да је Свети Сава још у средњем веку постао темељ националног идентитета и да је у свести народа био много више од црквеног, духовног пастира. „То је био разлог да је његове мошти, главни турски војсковођа тога времена, Синан-паша, однео из манастира Милешева. Веровао је да су оне криве за узнемиреност народа од Скадра до Темишвара, па их је 27. априла 1494. спалио на београдском Врачару“ (М. Екмечић). Јасно је да је већ тада код Срба изграђена свест о националној посебности и да је светосавље било њен главни ослонац.

Ако бисмо, на крају, покушали да у сажетом облику понудимо некакву „дефиницију“ светосавља, можда бисмо могли рећи овако: то је историјом остварено и сачувано јединство хришћанске вере и бића народа. То је свест да у сусрету са хришћанством српски народ није упознао нову веру него себе и свој историјски пут. Све што није следило тај пут, изгубило се или је постало нешто друго.

„Сусрет“ у „косовској мисли“

Ако светосавску традицију разумемо на овај начин, онда Његошеву повезаност са њом можемо пратити на више нивоа. Без обзира на то да ли Његоша посматрамо као изданак ,,епског обрасца“ српске културе, или као метафизичког песника који у себи сабира и укршта искуства европске историје и филозофије – а легитимно је и једно и друго – не можемо порећи да његов геније долази из дубина родног тла и језгра бића народа. Како год тумачили Његоша, доћи ћемо до тачке кад се он указује као ,,кључ за разумевање српске повести“ (Ж. Видовић 1989). А у тој повести Свети Сава је почетак и идентитетски темељ, ,,отац народа“. Логички је немогуће да песник кроз којег говори историја и судбина народа ,,не познаје“ духовног оца тог народа. У сваком стиху Горског вијенца и Лажног цара Шћепана Малог налазимо историју и живот Срба, а тиме и светосавље и светосавско наслеђе.

Са ове стајне тачке уочавају се духовне подударности између Његоша и Светог Саве у конкретним питањима и идејама. Таквог карактера је њихов ,,сусрет“ у косовској заветној мисли. Свети Сава као историјска личност и његов култ који је брзо изграђен у народу били су духовна припрема народа за примање косовског пораза у хришћанском духу. На тај начин у свест народа је ушла она ,,посебна осетљивост“ за властиту историју и поимање живота које захтева ,,тананије разликовање добра и зла“ и односа земаљског и небеског. Одбацивши сјај и раскош краљевског двора, зарад служења Богу у монашкој испосници, Свети Сава је својим животом припремио кључну мисао ,,епског хришћанства“, по којој је „земаљско замалена царство, а небеско увек и довека“.

Тако стоји у песми Пропаст царства српскога, односно у ,,књизи“ (писму) коју цару Лазару доноси ,,светитељ Илија“, а шаље Богородица, из небеског Јерусалима. Лазарево опредељење за царство небеско јесте бирање вишег, трагичног плана живота, при чему је реч о ,,христијанизованој трагичности“, што јој и даје сакралну осмишљеност и животност. Свети Сава је припремио ,,косовску мисао“, а Његош је поетски „растајнио“ и канонизовао, не спекулативно и споља, него из ње и њом самом. Свети Сава је весник и духовни „отац“, а Његош ,,син“ и ,,трагични јунак косовске мисли“.

Кључни хришћански појмови – Отац и Син, употребљени у овом контексту, могу бити плод маште и домишљања истраживача, али и уплив неке више, недокучиве нужности. Његош-Син рођен је као Реч (Логос) Оца-Светог Саве. Недостаје још треће лице Једног – Свети Дух, који ,,происходи од Оца“ и „слави се и поштује“ кроз Обојицу: то је Косовска Мисао.

Светосавски и његошевски национализам

Његошева идеја нације и национализма по свом духу је светосавска. Светосавски и његошевски национализам исти су по својој природи и по смеру деловања. Мада је такав национализам трансцендентно заснован, његов пуни смисао не постоји изван живе стварности у егзистенцији и историји. Његова суштина јесте ,,спуштање“ хришћанске духовности у свет, да би служила животу и људима, да би се у њој тражили одговори за изазове и замршаје постојања. У таквом национализму народ је недељива, органска целина, у којој се не сме запоставити ниједан сегмент његовог постојања. На том принципу Свети Сава је успоставио идеал народне цркве, народне државе (династије), народне просвете, народне културе… Народ је духовна заједница сједињена у вери (дакле, у нечем надземаљском), али то јединство добија своју пуноћу тек кад се оствари у историји, међу другим народима: у дефинисаној територији, изграђеној држави и њеним институцијама, култури у свим аспектима – просвети, градитељству, језику, књижевности, свакодневним пословима…

Управо овакву визију постојања народа износи Његош у песми Поздрав роду: услов народног опстанка и напретка јесте у националној освешћености, која има своја трансцендентна, сакрална исходишта (,,пречишћена искра божествена“). Из родољубља ‒ духовног језгра у којем човек чува везу са божанским, израстају ,,спољашње“ манифестације народног живота и правци његовог ступања ка просвећивању и свеопштем културном просперитету. Ова песма-посланица поручује народу да је дошло време свеопштег тријумфа знања над незнањем, да треба напустити предрасуде и стрампутице из прошлости када га је газила (,,попирала“) ,,мрачна глупост нечистим ногама“. Утицај просветитељских идеја, присутан код Његоша на многим местима, овде је очигледан.

Идеја народног просперитета коју Његош овде износи дата је у духу рационалистичког светоназора: нема живота и напретка појединца и народа без школа, књиге, науке, учења и просвећивања. Али, и овде се види да је Његош далеко од атеистичког рационализма и ,,сужавања“ човека на разум и ,,умне силе“. Онтолошко језгро човека код њега је увек трансцендентно ‒ ,,луча бесамртна“, ,,искра божествена“, а ,,умне силе“ су његове еманације и манифестације. Његош је био ,,метафизички песник“ који је трагао за трансцендентним и божанским исходиштима човека, али то код њега није умањивало способности да сагледава конкретну стварност и њене налоге и изазове.

Другачијим средствима и у другим околностима, такву ,,филозофију живљења“ изградио је и Свети Сава: човек истински ,,почиње“ у хришћанској вери, али она није затворена у себе и није сврха самој себи. Она човека (и народ) отвара према конкретној стварности, покреће га да живот уреди и испуни у ,,световним“ аспектима ‒ од организовања државе до градње цркава и писања књига. Ни за Светог Саву ни за Његоша није недоследно славити Бога и залагати се за остваривање световних постигнућа ‒ просвете, науке, законодавства, дипломатије… Сагледана из ове перспективе, Његошева песма Поздрав роду, са мало више слободе, може се сматрати похвалом светосавском просветитељству и национализму.

Овакве представе о народу и његовој будућности, Његош је настојао да спроводи и у пракси. Добро је познат његов велики допринос изграђивању државних и просветних институција у Црној Гори; одлучно је стајао на пут крвној освети и хајдучији; успео је да приволи Црногорце да плаћају порез; на Цетињу је 1834. године основао прву основну школу са интернатом и прву штампарију… Мере које је Његош предузимао у Црној Гори као владар и владика имале су исти смер и смисао као и напори Светог Саве за уређивање српске државе и цркве, у његовом времену.

Пастирски рад Светог Саве донео је коначну, ,,дубинску“ христијанизацију српског народа и коначно приклањање византијској традицији и источном хришћанству. Након добијања аутокефалности српске цркве (1219), било је јасно да су Срби своју културу везали за Византију и православни свет. Али, то није значило прекид културних веза са латинском културом и римокатолицима. Свети Сава и владари из лозе Немањића неговали су добре односе са римокатолицима, који су у великом броју настањивали српску земљу, посебно у приморским деловима Зете и Хума. Везујући српску цркву и културу за православље, Свети Сава и Немањићи нису затварали врата западним културним утицајима. Захваљујући светосавској основи, српска култура је од самог почетка била отворена и пријемчива за друго и дугачије. То није увек било на њену корист, али је чувало у њој потенцијал за примање и интегрисање културне другости.

Његош, мислилац и песник, најбољи је репрезент тог културног модела. Његов ватрени национализам, снажна везаност за православну Русију, звање православног владике – нису били сметња да буде велики поштовалац западне културе. Познато је да су на његово песништво снажно утицали неки европски песници – Данте, Милтон, Бајрон, Ламартин, Гете, да се дивио европској архитектури, сликарству, научним достигнућима и просвећености. Често и радо је путовао у европске градове – Трст, Венецију, Рим, Беч, у којима је имао много пријатеља. Отвореност Његошеве поезије, филозофије и, посебно, националне идеје, јесте изданак духовне ширине светосавља и светосавске традиције. На исти начин као и све друго ‒ универзално и велико у нашој културној историји.

Међу многим лепим мислима које је владика Николај написао о Светом Сави, налазимо и ову, забележену у књизи Кроз тамнички прозор: Свети Сава је „најлепши узор живота српском народу, ватрени бранилац српског народа пред другим народима, али и тужилац српског народа пред Богом“. Све ово могло би се, без остатка, рећи и за Његоша. И у његовом времену, када се по Европи ширио негативан стереотип о балканским Словенима, напосе о Црногорцима и Србима у целини, и данас када живомо под стигмом ,,српске кривице“, у нашој култури немамо бољег заступника пред светом од Горског вијенца. И то на ,,европски начин“: бавећи се једном ,,еминентно европском појавом“ (М. Ломпар) – ренегатством, Његош је показао да је у нашој историји овај проблем решаван на узвишенији и људскији начин, да истрага потурица није обичан покољ и слепи фанатизам (као Вартоломејске ноћ), него универзална, свељудска драма која своје разрешење нема на терену (варљиве) историјске праведности, него непорециве метафизичке нужности. Али, та одбрана нашег бића и имена, лишена је код Његоша сваког самољубља: ко познаје његов живот и дело, зна да је он добро знао све мане и стрампутице народа ,,о којем је брижио“. Глас браниоца у његовом делу смењивао се и укрштао са гласом тужиоца.

Духовно очинство

Остаје, на крају, неизбежно питање: зашто Његош не помиње Светог Саву и светосавље, и поред такве духовне повезаности? Ево једног од могућих одговора:

Има у животу важних чињеница и истина о којима не говоримо ако нас околности не натерају на то. Тако, рецимо, нећемо никада, непитани, ,,из чиста мира“, рећи како се зове наш отац. Али, то никако не значи да смо га се одрекли и да га не волимо. Тамо где се родитељи често помињу, родитељство је, најчешће, проблематично. О родитељству се ћути, јер се оно само саопштава кроз нас, у свакој нашој речи и мисли. Тако треба разумети однос духовног очинства и синовства између Светог Саве и Његоша.

Његош је човека схватао као највишу тајну. Његова мисао стремила је тамо где ,,људско запире познање“. Свети Сава је био крај њега, увек, на сваком кораку: у именима потока и стена, у предањима и песмама, на фрескама у црквама и манастирима… У свету о којем је певао, присуство Светог Саве било је нешто што се подразумева. Зато је, по нашем суду, ова тематика остала ,,испод радара“ „пламеног поете“, загледаног у недокучиве поноре света и човека.

*Аутор је књижевник, управник Српске књижевне задруге Тамо далеко

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унесите ваш коментар
Молимо унесите ваше име овде