Јарчија јама – истинито сведочанство

У Дивоселу код Госпића, у Лици, 1941. године догодио се велики покољ српског народа. Mјештани овог села бацани су у Jaрчију јаму, једну од многих крашких јама планине Велебит.

0
122

Милица Матић, рођена Почуча, из Дивосела, испричала је потресну исповијест када су њену мајку, Марију Почучу, заједно са 75 комшија Хрвати бацили у Јарчију јаму.

Јарчија јама је једна од бројних крашких појава изнад католичког засеока Аланак, иза дивоселског засеока Велики Крај у правцу планине Велебит.

Jaма је доста дубока, a издубиле су је надземне и подземне воде којима овај крај обилује од ријечних бујица до отапања снијега са Велебита.

Масовна, систематска истребљивања српског живља у Средњој Лици су позната и под називом „Крвави Илија“ или „Илиндански покољ“ будући да су вршена око Илиндана и ови погроми су саставни дио раније испланираног србокоља. Између осталог тада је поклато и родно село Николе Тесле, Смиљан.

У „прочешљавању“ Велебита у вријеме покоља у Дивоселу 05. августа 1941. године, Хрвати су скупили oко стотинак дивоселских Срба, остатак незакланог народа који je пронађен сакривен по шумарцима и вододеринама, углавном жене и дјеца , те их повели на тзв. „пут спаса“ на Аланак.

Тих стотинак је било саставни дио од укупно 1 200 српских жена и дјеце измасакрираних током тих крвавих илинданских дана у Дивоселу и Почитељу. До краја рата број побијених Срба из Дивосела, Почитеља, Орница и Рибника прешао је 3 500 душа.

Jeзива сјећања из овог пакла, испричала су десеторица преживјелих, који су успјели изаћи из јаме и преживјети овај масакр, како би живима и историји пренијели истину о паклу Јарчије јаме и ужасу покоља у Крушковачама у Дивоселу.

Казивање Марије Почучe, Вујканове, која је била бачена у Јарчију јаму, извукла се из ње и успјела да преживи, преносимо аутентично, управо oнакo како je у својој исповијести у позним годинама и изнијелa у својим сјећањима.

Њена казивања записала je ћерка Mилица Почуча и оставила историји истине из Дивосела:

„Иако нисам веровала мојој мајци да је могуће да се понови 1941. година, поновила се. Десило се да је Дивосело поново спаљено, порушено и уништено, да су Дивосељани, мирни и доброћудни људи поново доживели баш ту 1941. годину. Клање, убијање, јаук и лелек достигао је свакога ко је остао на свом кућном прагу чекајући судбину судњег дана. Дивосело је опет сравњено са земљом. (Медачки џеп 09.09.1993.). Велебит чува тајне својих безданих јама, док његове стене хуче горке приче, горке судбине села Дивосела. Хуче ли можда и ону већ познату из 1941. године о Марији Почучи, Вујкановој која је васкрсла из Јарчије јаме на Аланку. Испричаћу причу моје мајке Марије, истиниту, до најситнијег детаља, јер говорила је: „Бог ме је спасио да свијету причам ђе сам била, што сам видјела и што сам доживјела“.

Дивосело. Прољеће 1941. године. У село су ушле усташе. Заузеле су школу и народ из села су приморавали да им доноси храну. Затечени и избезумљени народ трпао је пуне кошаре разне хране и носио им у школу. Заузврат усташе су јаче терорисале по селу и наређивале да се народ јавља њима у школу.

Неискусан народ, ненавикнут на такве лажи и преваре и не знајући што га чека под велом неизвјесности, врзмао се по селу, не знајући ни куд би са собом. Многи увјерени у своју невиност одлучише се и кренуше пут дивоселске школе. Оданде се нису враћали. Њихова наивност и лаковјерност их је прогутала; побијени су уз најгора мучења. Усташе су и даље уз пријетње наређивале да дођу и „они други“ јер је и њима иста судбина била намијењена. У школи су крварили мирни, добродушни, наивни Дивосељани док су испред школе шуштали црни и бијели дудови по којима су се ови људи као дјеца пењали сладећи се њиховим плодовима.

Терор је бивао све тежи и јачи. Народ је почео бјежати по околним шумама, сакривао се ђе је ко знао и умио јер се у кућама више није смјело заноћити. Усташе су бахато газиле и гњечиле једно село, одводиле људе, благо и односиле све што се однијети могло. Уз тужно мукање крава, блејање оваца и уз болећиво рзање коња одјекивала је пјесма охолих усташа. Живот Срба се претворио у страх, бјежање и скривање, сви смо били јадни и незаштићени.

Потрајало је тако до осмог мјесеца, до пред Илиндан. Тада пуче глас по селу „народе бјеж’те, усташе све поклаше!“. Тада је хрватска државна управа из Госпића донијела одлуку да се по Илиндану сва Средња Лика очисти од Срба и да се сатре траг да су Срби овуда икада живјели.

Освануо је Илиндан, 02.08.1941. годинe. Народ се сав узмео. Свако знаде да некуд мора бјежати а не зна куда ће. Бјежи и велико и мало, и људи и стока. Све се нагрнуло ка Велебиту, у правцу Крушковача. Посрћу људи у збјегу, саплићу се у грање и шибље, дјеца плачу, падају, вриште.

Ја сам се дала у збјег са свекрвом и троје нејаке дјеце. Били смо у бјежању ка Крушковачама ђе се већ налазило много народа из сусједних српских села, највише из Читлука и Орница а било је и људи из Дивосела од прије што су изашли.

Пао је мрак. Збили смо се једни уз друге у једну увалу у дну Велебита и ту заноћили. Ноћ црна, тамна и неизвјесна, притиснута тишином кроз коју се чуло само дисање уснуле, измучене дјеце.

Прострли смо им комадиће робе које смо у трку дохватили бјежећи из својих кућа. То им је била постеља. Ми одрасли, тек смо мало задријемали, наслоњени свако о своје дрво. Око нас тама, изнад нас голо небо а у нама страх и неизвјесност.

Ту смо остали цијелу ноћ и цијели други дан и другу ноћ. Заклон нам је изгледао сигуран и није се исплатило мицати одатле и откривати положај. Другу ноћ је падала киша, и небо је проплакало на биједу нас паћеника. Било је ледено а ми мокри и покисли. Дјеца цвокоћу и плачу. Ми циједимо оно мало покисле одјеће и навлачимо на њих а и сами дрхтимо од хладноће. Подвлачимо се испод крава свезаних у грмове да из гладних животиња истиснемо коју кап топлог млијека и њиме окријепимо нејач.

Одједном почеше митраљези да штекћу и свуђе око нас зафијукаше меци. Падају заједно са откинутим гранама и ирешетаним лишћем. Проломили су се језиви повици усташа „опколи, хватај их живе“. Дјеца се гурају уз наше ноге, уза скуте дрхте и плачу. Ми се привијамо уз своју нејач а не знамо куда ћемо ни са собом ни са њима. Ја не плачем, не јаучем али се тресем толико да ми зуби цвокћу. Кроз ту кишу метака некако се пребацимо у један оближњи јарак и ту се опет прибијемо једни уз друге. Био нас је страх и да дишемо. Вријеме као да је стало, дан никад дужи. Престаде и киша кад зачуше се опори гласови и тешки топот чизама. Појавише се усташе, опколише нас са свих страна и све похваташе.

Ујака Николу и још неке мушкарце одмах побише а нас одагнаше у свој логор у Крушковаче ђе су прикупљали све оне које су хватали по шумама. Ту је настао прави пакао, клање и силовање и премлаћивање кога год би дохватили, мушко женско, старо младо нису гледали. Тукли су нас чиме су стигли и псовали све српско. Касније су бирали жртву у складу са прохтјевима појединих усташа. И дјеца и ја смо од страха од земље одскакали.

Све оне теже рањене су клали на лицу мјеста а онда би се међусобно частили и веселили. Тако су стално доводили свезани народ похватан по врлетима Велебита а усташке пјесме су надјачавале плач преплашене, гладне и измучене дјеце. Бивало је све више народа, из свих села у близини што је похватано а села су била спаљивана. До пред ноћ било је у дијелу логора ђе смо ми око 120 жена и дјеце и око 50 мушкараца који су сви били свезани као стока. Потом су све мушке одвели и више их нисмо видјеле. Нама женама су почели да држе говор. Да нас питају зашто смо бјежале из кућа јер да смо остале у кућама ништа нам не би било.
Држи говор тај неки усташа а ја га не чујем, не слушам шта изговара, знам да све лаже.

Након што је завршио са говором поведоше нас на Аланак. Њих хиљаду или чак двије води нас стотинак јадних жена и дјеце. Понудише нам и кола да се повезе ко хоће и тих четворо кола се брзо напунише старијим изнемоглим женама и тако кренусмо ка Аланку. Ја нисам хтјела да ме возе, пјешке сам ишла са дјецом. Кроз главу су ми се мотале мисли шта се десило са оних 50 мушких што су их свезане одвели. Јесу ли их поклали или одвели на неки присилан рад што је мање вјероватно…

Корак по корак иде колона; клецају кољена, дрхте ноге. Дјеца плачу, потежу нас за сукње, саплићу нам се под ноге. Ми их потежемо за ручице, усправљамо их…мисли се роје једна за другом. Куда нас тачно воде, ђе су нам мужеви, дјевери, браћа.. Кроз све те мисли нисам ни примијетила да смо ушли у буњевачко (хрватско) село Аланак.
Одједном се продере један усташа: „Сједните!“. Ми посједасмо све одједном. Испод нас мокра црна земља, локве, блато но не гледамо већ сједосмо а одмах се око нас за час појави бодљикава жица и све нас окружи. Претрнула сам од страха. Чула сам само један женски глас али нисам разумјела шта је рекла јер су се одмах зачула гласна смијања усташа а потом и њихова пјесма коју су пјевали тако гласно да ми се чинило да се сам Велебит тресе.

„Устај“ – одјеном затрешти ново наређење. Ми све одједном устадосмо а потом се жица затегну око нас још јаче. Тако сабијене нас уведоше у подрум Луке Стипина, угураше унутра и забравише врата. Они су имали највећу конобу у Аланку па су нас све стрпали унутра горе него да смо марва. Унутра мркли мрак, најцрње црнило. Нема ни плакања ни јецања ни кукања. Мук и мрак су се спојили у језу увучени у испаћену чељад. Само би се чуо понеки уздах или кратко тапкање дјечјих ножица.

Изнемогла дјеца сједоше по поду на голу земљу. Гладна су, мокра, дрхте од глади, жеђи, хладноће и страха. Мрак постаје све гушћи а зрак (ваздух) све тежи, некако као да се укиселио од мокрих људских тијела и блата. Ми се међусобно пипкамо, неке жене траже врата, траже пут свјетла само.

Мени дијете отежало у нарамку, немам снаге да га носим. Друго ми вуче свекрва са собом а мала Милка ћути и стоји уза ме. Два дана и двије ноћи смо провеле у том мрклом мраку и то се чинило као вјечност. Трећи дан отворише се врата и појави се Милан, син Луке Стипина. Са собом је донио канџију и из чиста мира све нас премлати. Није бирао старо и младо, тукао је једнако и нас и дјецу и као раздражени пас је режао „не дајте вашој штенади (дјеци) да скиче јер људи (усташе) не могу спавати“. То је викао док нас је шибао.

Међу нама је било и згодних, младих дјевојака. Њих су изводили вани, силовали и онда стрмоглаво убацивали назад у подрум. Нас остале су само тукли и смијали се дјечјем вриштању.

Дјеца траже воде, траже да једу и донесе Милан Лукин канту свјеже, чисте воде. Дјеца гракнуше „вода , вода!“ Милан свакоме дјетету прво пружи лончић, приближи устима али не да пити. Жедна дјеца зијевају ка лончићу, истежу своје вратиће али у задњи час Милан нагне лончић и пролије воду на земљу и још то мјесто онако утабана ногама направивши блато смијући се.

Угледали смо крваво јутро новога дана. Постројили су нас и рекли да се спремамо за Госпић. Нисмо им вјеровале. Тек што смо пошли окренуше колону у супротном смјеру, ка Велебиту. Пред нама камени горостас, сив, магловит.. Крвав. Око нас су свукуда биле усташе, све махом млади мушкарци и никуда се није могло побјећи. У колони нас је било око 78 (чула сам да усташа тако изговара).

„Сједните!“- дрекну се један усташа. Ми све сједосмо. Уз нас посједаше и дјеца. Нико не проговара. Завладао мук. Мала Милка ми се приљубила уз бок и тихо јеца. Нејач у нарамку исто не кмечи, мали Бранко у мом а Душанка у свекрвином. Нити које друго дијете плаче нити виче.

Са другог краја продере се један усташа наређујући другоме „ти ћеш их бости!“ Овај други усташа бијаде затечен па викну „нећу!“ но јави се одмах неки други и довикну „ја ћу!“. Заповједник то прихвати и опет нареди ономе првом „Ти ћеш их онда водити.“.

Тада су направили групу за клање. Пред нама су забљештали ножеви. Били су савијени при врху. Прави кољачки.

Отпоче вриска и кукњава, комјешање али нема се куда, свуда уоколо усташа до усташе. Кренуше прве жртве. Зграбише прву жену, средњих година и погураше је ка рубу јаме. Двојица су већ чекала над отвором јаме играјући се дугачким ножевима. Приведоше јадну жену. Двојица је прегнуше а трећи засуче рукаве и заби нож дубоко у њена леђа. Она само јаукну. Усташа потом истегну крвави нож и настави тако још 5-6 пута а потом је она двојица одгурнуше и она се скотрља низ литицу доље у ждријело јаме. Одзвањали су тупи ударци њенога тијела у безданој провалији а низ оштрице ножева сијевале су густе капи крви.

Замрачило ми се. Привлачим своје троје дјеце ближе себи. Стежем их чврсто а низ лице ми лију сузе. У грудима ме стеже, гуши, врат ми се грчи а дјеца вриште сва „мама, мама, Боже помози!“. И мој мали Бранко плаче, пет мјесеци само стар. Завртјело ми се у глави и учини ми се да се земља пода мном отвара.
Зграби ме усташа. Један па други. Ноге ми се не мичу. Вуку ме по земљи ка јами. У нарамку ми Бранко а Милка и Душанка се држе за сукњу ми. Руке ми се тресу али их обје стежем руком. Не дам их. А свекрва кука.

Врисну Милка. За њом врисну и Душанка. Усташа удара ногом једну па другу. Тешка усташка чизма удара ми кћери и одбацује их као да су лопте. Преда мном звијери, пребацују ножеве из једне руке у другу и чекају моју нејач и мене. Шчепаше нас и не можемо се мрдати, не можемо се опирати. Смрачило ми се и сву ме зној обли. Видим и јаму. Смрт.

Врисну мој Бранко. Зграби га усташа свом силином, оте ми дијете из наручја, изви ми крик бола из груди. Отеше ми Бранка. Нисам ни сабрала како се то зби кад усташа заби дугачки нож у стомачић дјетета ми, мога Бранка. И тако са набоденим дјететом изви нож високо у зрак (ваздух) и онда тресну њиме о литицу. Разби ми дијете а да није ни трепнуо. Скотрља се мој Бранко низ ждријело Јарчије јаме и нестаде у дубини њене провалије. На каменом отвору остаде само флека свјеже крви. Опет ми се смрачи пред очима али осјећам Милку и Душанку и вучем их к себи. Низ руке кољача цури крв, крв мога сина.

Зграбише ми Душанку па Милку. Чујем врисак једне па друге. Урлик се провали из мене, оте се из мојих сломљених груди. А утом осјетих оштар бол у леђима, па други па трећи…седми. Након седмога убода одгурнуше ме крвавим трагом моје заклане дјеце. Падам у јаму а ништа не осјећам.

У јами сам. Пала сам на тијела већ бачених жена које су висиле по бркљама. Додатно су набодене на бркље приликом сурвавања. Тијело ми се зауставило на једној косој литици и дијелом на народу који је стењао у мукама полузаклан. Пала сам тако да сам остала у сједећем положају леђима наслоњена на стијену.

Ноге су ми до кољена пропале кроз народ. Било је ту људи бачених од прије, ко зна која смо ми група по реду. Како сам пала тако ми је глава гледала ка горе, ка отвору. Нисам изгубила свијест. Сједила сам тако као да се одмарам од неког тешког посла. Ништа ме не боли, не осјећам бол, ни тугу, ни страх..а жива сам. Сједим и гледам како упадају нова тијела у јаму и запињу о бркље и о друга тијела већ бачена. Без мрдања главе очима само пребирам около не бих ли видјела своју дјецу и свекрву. Нема их. Не видим их.

Унутра, у јами, велики јаук. Видим покојну Јеку. Бркље јој ухватиле ноге и виси главом окренутом на доље. Шапуће „повуците ме, повуците ме!“ Ту су и три цурице Милана Симиног. Саплетене у бркљама. Иза мене, на рубу јаме, остало је још десетак жена. Када су све приклали, поклали и побацали у јаму њихов посао још није био завршен. Пјевајући усташке пјесме испалише један рафал у јаму. Пет метака удари у стијену изнад главе ми. Потом још убацише камења одозго. Каменице падаше око мене и забадаше се у тијела. Мене не погоди ни метак ни камен. Прелетало је преко мене са литице на литицу, забадало се у народ и одзвањало у бездану испод мене.

Послије камења дође неколико усташа изнад отвора јаме и поче да мокри. Када су се сви измокрили један од њих убаци дугачку зашиљену бркљу која паде тачно крај мене и забоде се у нечије тијело.
Горе се све већ стишало а у јами се и даље чуо јаук, чуло се кукање, запомагање.. Сав народ се измијешао у кашу. Највише има мртвих, има и нешто полуживих које гуши посљедњи мртвачки хропац. Сви су крвави. Ране се разјеле. Висе дијелови тијела. Чује се и покоји дјечји јецај и дозивање упомоћ. Нема помоћи. Овдје нико никоме не може помоћи. Ја се помјерих некако, тражим дјецу, ослушкујем не бих ли им чула гласић. Нема их. Слушам и даље, завирујем. Погледам горе ка отвору јаме. Чини ми се да нема никога вани. Да је горе све тихо и да су усташе отишле. Видим једну бркљу како се пропиње право горе до врха јаме а улазни отвор је промјера око метар и по.

Ждријело јаме се мало ширило баш на том мјесту ђе сам сједила. Дно јаме нисам могла видјети јер су пода мном биле испрепречене бркље по којима је висио народ. Неки су главом били окренути ка горе, неки ка доље, неки су се закачили о бркље просутим цријевима, неким искиданим сукњама и Бог зна. Мијешало се живо и мртво, крв и блато, јауци и јецаји. А усирена крв ужасно смрди.

Завирујем по народу, гледам ђе су ми Милка и Душанка, ђе ми је Бранко. Види ли се свекрва ми иђе? И њој је име Милка. Не видим никога или их не препознајем у овој крви. Пипам своје ране. Изговарам им имена, дозивам. Нико ништа не одговара. Мртви ме не чују, живи мисле да бунцам.. Окрећем главу и гледам непрегледну масу покланог народа свуда около. Изговорила сам неколико пута да ко може да изађе ван из јаме нека крене ка отвору. Нико ми ништа не одговара.
Како су и послије мене бацали народ тако су ме затрпали до пола. Прво сам извукла из масе лешева једну ногу па другу. Опипала ране још једном. Видим жива сам. Још једном сам рекла „ја идем“ и полагано сам се усправила. Како сам се усправила тако ми се замрачило и изгубим свијест. Кад сам се освијестила била сам скроз при дну јаме. Изнад мене небројана колона мртвих. Притишћу ме свом тежином. Притишћу ме и њихова тијела а притишће ме и ледена јама.

Сједим при дну јаме. Мисли ми се роје без реда. Чини ми се да ме дјеца зову, да плачу. Усправим се па ми се свијест помути и паднем. Кад сам се посљедњи пут освијестила лежала сам на самоме дну јаме а на мени сви мртви и сав Велебит. Стиснуло ме свом тежином на крваве ране. Извучем се и усправим скроз полагано.
Мало сам притегнула прегачу преко избодених леђа и направила први корак ка излазу.

Дохватила сам бркљу и почела да се успињем. Први огранак бркље је издржао. Низ бркље су висили мртваци, руке, ноге, комади одјеће.. Пењући се ухватила сам за руку једног леша и као уз конопац полако се узвукла за још један дио успона. Па још један. Опет бркља па рука па нога па труп па бркља… У томе сам дохватила једну ногу што је висила о бркљу кад зачух „Не вуци“ – простењао је исцрпљени женски глас.
Нисам се много обазирала. Вукла сам и тако се узвлачила полако. Вукла сам своје претешко тијело према зраку пригушене свјетлости. Испод мене, мало по мало, остајали су јауци, умирући издисаји и хропци а испред мене полагано расла је нада.

Довукла сам се до оне косе литице на коју сам првобитно пала. Ту сам сјела. Низ лице ми је цурио хладан зној. Туда сам опет погледом тражила своју дјецу. Онда сам се покренула и почела дирати мртве пипајући и тражећи ишта познато ми. Бришем крв са блиједих лица заклане дјеце и у свакоме од њих видим своје. У грудима ми бездан.
Ту нађох своју Душанку. Крајичком заслона јој обришем крваво лице. Помјерих јој мртву главу а кроз закољак потече усирена крв. Ту сам нашла и Милку и свекрву а од Бранка само приглавчић. Њега нисам могла наћи. Мртве сестре сам положила једну поред друге у вјечитом загрљају њихове баке која ће им, у дубини пећине, причати бајке уз које ће спавати свој вјечни сан; уз које ће одспавати своје недоживљено дјетињство и недочекану младост.

У јами је тешка запара. У мени кипи бол. Сједињују се туга и пркос. Испред мене бркља, чиста, без мртвих по њој. Она је пала након посљедње жртве када су је пресјекли злотвори. А горе, вани, ништа се не чује. Полако сам се мицала да не бих опет пала на дно јаме. Тешко сам извлачила ноге а опанци су ми остали ко зна ђе доље. Још једном сам изговорила „народе ко је жив нека иде вани. Ја идем“. Под вани нисам мислила на живот него да умрем горе, у грму, на чистом ваздуху.
Нико се није одазвао и кренула сам. Ослањала сам се о бркљу чији се шиљак забадао у тијела испод дубоко да сам мислила да тонем. Но ускоро се заустави и учврсти. Напуштала сам воњ јаме стопу по стопу. Одозго ме освјежава дах Велебита.
Посљедњу кап снаге дајем и хватам руб јаме. Излазим. Све је било тихо, само се из јаме чуо још понеки јецај. Сунце је на заласку видим. Мени уста слијепљена од жеђи, сланкастог укуса крви и зноја.

Пипам се, додирујем ране. Видим седам великих прореза ножем. Неки од убода су и дупли. Имају улазну и излазну рану. Свежем мараму преко тога. Помисао ми је да се само домогнем мало воде па да умрем. Једва сам неколико корака учинила, до ивице шуме и ту сам пала и заспала. Сањам ли ја све ово? Ђе су ми дјеца? Зашто сам их оставила? Видим у мраку њихове обрисе па онда одједном видим закрвављеног усташу са насученим рукавима како раскорачи и замахну ножем. Стресем се, расколачим очи и зурим у мрак а ничег нема. Увучем се дубље у грмље. Тијесно ми све. Душа ми кипти. Груди се кидају. Тресем се. Боде ме камење. Пеку ме ране. Из главе ми не излазе јауци, кукњава, вапаји.

Изашла сам из грма и почела да пузим према кући. Иако је Дивосело било само око 2 километра од јаме мени је требало неколико дана да се довучем. Успут сам пила воду која се задржала послије кише у појединим локвама. Кад сам ушла у село видјела сам да је све спаљено. Довукла сам се до згаришта моје куће. Ту сам залегла и заспала. Ни сама не знам послије колико су ме ту нашли Гојко и Ђуђа Вујновић из Почитеља и однијели ме у неку напуштену шталу. Тамо сам лежала на постељи од сламе и полако су већ почеле да ми се хватају красте по леђима.

Вријеме је пролазило. Рат се завршио. Однио је са собом оно што је однио. Оставио рушевине, палеж, непрегледна гробља, рањена срца и покидане душе. Када су утихнули пуцњеви и када се слегао палеж дима, мајка Марија је на климавим и слабим ногама, уз помоћ два дренова штапа кренула у нови живот…

Марија Матић, рођена Почуча

telegraf.rs / Извор: jadovno.com

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унесите ваш коментар
Молимо унесите ваше име овде