Дунавска бановина, која је трајала од 3. октобра 1929. до 1941. године, са престоним градом Новим Садом, обухватала је, поред Бачке, Баната и Срема, укупно подручје од 28.160 квадратних километара и 2,3 милиона становника. Бановина је била највећа после Савске, коју је чинила Хрватска без Далмације и Истре, а уз Дравску, у ствари Словенију, економски и политички најважнија територијална јединица у новој држави.
Закон о територијалној подели на бановине направљен је по нацрту Јосипа Смодлаке, политичара из Сплита, а банови су, према Октроисаном уставу, управљали у име краља и председавали Бановском већу. Бановска управа била је састављена од угледих и успешних грађана.
„Уз Банат, Бачку и Барању у састав Дунавске бановине ушао је и већи део Срема, затим цела Шумадија, Пожаревачка Морава и Стиг. Од великих градова ван Војводине у овој бановини били су Крагујевац, Пожаревац и Смедерево. Првобитно су Шид и Сремска Митровица били укључени у Дринску бановину, али су после енергичних протеста из та два среза припојени Дунавској бановини. Кад је већ тако дубоко зашла у Шумадију, одлучено је да у границе ове бановине уђе и Кнић, родно место војводе Стевана Книћанина”, наводе историчари, што је мање познато широј јавности.
Повезивање Војводине са Шумадијом добро је примљено међу виђенијим Војвођанима, поготово онима у Београду, као што су Вељко Петровић, Станоје Станојевић и други. Сматрало се да српски живаљ не би имао апсолутну већину да је Дунавску бановину чинила само територија Војводине.
„У време стварања Дунавске бановине било је 56,9% Срба и Хрвата, 16,3% Немаца, 18,2% Мађара и известан проценат Словака, Румуна, Русина, Рома и других. Православног становништва било је 54,9%, римокатоличког 35,3%, а евангелиста је било готово осам”, наводи се у Енциклопедији Новог Сада.
Поводом стварања Дунавске бановине, књижевник Вељко Петровић објавио је поздравни текст у Гласнику историјског друштва у Новом Саду 1930. године:
„Кад су Шумадија и Војводина срашћене у једну бановину, дубоки смисао тог стварног и формалног стапања је освештење једног историјског, културног и социјалног процеса и захтева. Веза између тзв. војвођанских Срба и Шумадије, односно Србије, била је судбоносна и стваралачка за цели словенски југ, већ по томе што је та и таква Шумадија била наш пијемонт, непосредни делотворни носилац и извршилац столетног народног заветног мисли. Војводина и Шумадија су, не упућене једна на другу, не сродне сестре, већ једно те исто.”
Ускоро је никла и чувена Банска палата – Бановина, импозантно здање јединствене композиције с две зграде. Зидано је по пројектима архитекте Драгише Брашована од 1935. до 1940. године, на 28.000 квадратних метара.
„Грађевина је подигнута уз нови булевар, у облику брода, дужине 185 и ширине 42,5 метара, има јарбол висок 42 метра и крије 569 соба и просторија у пет етажа високих 20 метара. Освећена је 25. септембра 1939. године”.
У административној згради у којој се налазила банска управа после рата смештени су извршни органи АП Војводине. За 12 година постојања Дунавске бановине измењало се 11 банова, који су тако у стопу пратили тренд пречестих падова влада и парламентарних избора.



