Период од 2000. до 2012. године у Србији остао је урезан у сећању читавих генерација као доба дубоке друштвене, економске и моралне кризе. Након турбулентних деведесетих, нада у брзи опоравак и бољи живот брзо се распришила пред суровошћу такозване „транзиције“, која се за већину обичних људи претворила у економско урушавање и нагло сиромашење.
У том периоду, политичку одговорност и власт у земљи носила је Демократска странка (ДС) са своим коалиционим партнерима — иста она политичка опција која и данас има претензије да се врати на власт и поново одлучује о судбини грађана.
Криминална приватизација и пропаст радничке класе
Земља и народ, потпуно неприпремљени за суровост „дивљег“ и пљачкашког капитализма, гурнути су у процес приватизације под патронатом тадашње власти. Уместо најављиване модернизације, то се претворило у распродају државне и друштвене имовине у бесцење. Фабрике које су деценијама храниле стотине хиљада породица и градиле стабилну средњу класу затваране су једна за другом, а имовина је често завршавала у рукама тајкуна којима је циљ био препродаја земљишта и некретнина, а не наставак производње.
За то време, на ТВ програму су ишле емисије које су брејнвошовале и релаксирале становништво, да не види какви су му приходи, тј. да их и нема.
Стотине хиљада радника и родитеља у најбољим годинама остало је без посла, достојанства и редовних прихода. Oво су само неке од уништених фабрика:
- Вискоза (Лозница): Некадашњи гигант са преко 10.000 запослених потпуно је девастиран, претворивши читав крај у економску пустош.
- ЕИ Ниш (Ниш): Електронска индустрија која је запошљавала десетине хиљада људи сведена је на празне хале, а Ниш је претрпео тежак ударац.
- Магнохром (Краљево): Симбол индустријског Краљева и гигант у производњи ватросталних материјала угашен је након неуспеле приватизације.
- Застава (Крагујевац): Током година транзиције проживела је масовна отпуштања и дуготрајну агонију.
- ИМТ и ИМР (Београд): Индустрија машина и трактора пропадала је док хиљаде радника нису остале на улици.
- Гоша (Смедеревска Паланка), Рекорд (Раковица), Зорка (Шабац): И дугачак низ других предузећа која су чинила привредну окосницу земље.
Многи градови широм Србије — попут Лознице, Краљева, Лесковца или Смедеревске Паланке — у том периоду су дословно попримили изглед „градова духова“. У њима више није било посла, перспективе, па ни наде.
Младост на улици: Између безнађа и порока
Док су родитељи губили послове и борили се за голу егзистенцију састављајући крај с крајем, млади људи рођени осамдесетих и почетком деведесетих одрастали су у потпуном вакууму. Пронаћи први посао била је готово немогућа мисија — везе, страначке књижице и непотизам постајали су једини улаз на тржиште рада, док су диплома и труд губили сваку вредност.
Када млад човек нема посао, структуру у дану и перспективу да ће сутра моћи да се осамостали, улица постаје једино боравиште.
Социолошка последица: Масовна незапосленост и беспослица у комбинацији са осиромашеним породицама директно су гурале млади свет у лоша друштва. Улични живот 2000-их донео је драматичан пораст алкохолизма, коцкања и пре свега наркоманије, која је покосила многе младости по градским кварталовима и приградским насељима.
Период од 2000. до 2012. године у Србији остао је урезан у сећању читавих генерација као доба дубоке друштвене, економске и моралне кризе. Након турбулентних деведесетих, нада у брзи опоравак и бољи живот брзо се распришила пред суровошћу такозване „транзиције“, која се за већину обичних људи претворила у економско урушавање и нагло сиромашење.
У том периоду, политичку одговорност и власт у земљи носила је Демократска странка (ДС) са својим коалиционим партнерима — иста она политичка опција која и данас има претензије да се врати на власт и поново одлучује о судбини грађана.
Ево допуњеног дела који се тиче територијалног распарчавања државе током тог периода, написан у истом стилу:
Територијално распарчавање и губитак државности
Поред економског слома и репресије, овај период обележио је и дубоки државни и национални поразом. Док се народ борио за gолу егзистенцију, држава се пред њиховим очима распадала и распарчавала:
- Оцепљење Црне Горе (2006): Под патронатом и притиском тадашње власти и међународних фактора, окончана је државна заједница Србије и Црне Горе, чиме је Србија остала без изласка на море и без заједничке државе са вековним братским народом.
- Једнострано проглашење независности Космета (2008): Најтежи ударац државности десио се када су власти у Prištini једнострано прогласиле независност Косова и Метохије, а тадашња власт у Београду показала се потпуно немоћном, дезоријентисаном и неспособном да спречи овај процес и заштити српски народ и јужну покрајину.
Грађани су тако у само неколико година, поред губитка посла и економског сиромаштва, морали да гледају како им се држава смањује, слаби и распада на комаде.
Атентат на премијера, општа несигурност и репресија
Атмосфера опште нестабилности кулминирала је 12. марта 2003. године убиством премијера Зорана Ђинђића. Тај пуцањ у срце државе оставио је обичног, „малог“ човека у стању потпуног шока, страха и безнађа. Након деценија криза, грађани су се запитали: Ако је држава толико слабо заштићена да у центру Београда може бити убијен њен премијер, колико је онда безбедан било ко од нас?
Након атентата уведено је ванредно стање и покренута акција „Сабља“. Иако је званично најављена као обрачун са организованим криминалом, у пракси се претворила у период невиђене репресије и страховладе над обичним грађанима. Приведено је и испитано више од 10.000 људи, а међу њима су се нашли и многи подумрежени и недужни грађани који су данима и недељама држани у притвору без јасних доказа и основа, чиме је у друштво увучен дубоки страх.
Слика државног насиља и политичке репресије тог периода добила је свој најсуревји печат 2008. године током протеста у Београду, када је од последица полицијске тортуре убијен политички противник Ранко Панић. Његово страдање остало је мучан симбол времена у коме се полицијска сила користила за обрачун са политичким немишљеницима.
Мантре, пропаганда и неиспуњена обећања
Читав овај процес одвијао се под сталним медијским и политичким наративом режима да „ЕУ нема алтернативу“. Грађанима је годинама пласирана прича да су све те жртве, отпуштања и „болне реформе“ неопходна цена која се мора платити на путу ка европском стандарду и чланству у Европској унији.
Настао је осећај колективног „испирања мозга“, где се свака критика пљачкашке приватизације и лоших економских потеза сасецала тврдњом да је то једини пут у будућност. Деценије су прошле, фабрике су остале уништене, средња класа је гурнута у сиромаштво, а Србија ни након толико година и свих поднетих жртава није постала чланица ЕУ.
Лекција историје: Да ли желимо да се понови?
Данас, када се исти политички актери који су предводили и спроводили те процесе поново нуде као решење и изражавају претензије за повратак на власт, поставља се кључно питање за читаво друштво:
Да ли желимо да нам се све то поново догоди?
Да ли смо спремни да поново гледамо затварање фабрика, сиромашење родитеља и младост остављену на улици без посла и будућности? Историја нас учи да заборав носи високу цену. Да ли опет морамо да прођемо кроз оно добро познато песничко упозорење: „Ко не памти, изнова проживљава“?
