Један од најтрагичнијих датума у историји Новог Сада и Петроварадинске тврђаве био је 12. јун 1849. године, када је мађарска револуционарна војска Лајоша Кошута, по наређењу генерала Павла Киша, бомбардовала из 200 топова Нови Сад, у коме су биле царске трупе Беча, против кога је подигнут устанак. Због размера трагедије, бечки двор је чак намеравао да расели целокупно становништво.

„У Новом Саду је остало једва шест од оних двадесет хиљада становника, што их је пре било. Ти што остадоше, склонише се после у сеоске куће или у колибе тамо на северном рубу вароши. Ту сад живе скучено, изложени свим мукама оскудице па и болестима грозничаве климе, чија се зла удвостручују живљењем у таквим гомилама“, записао је хроничар тог времена.

Од 2.812 кућа пре Мађарске буне, после страховитог разарања срушено је 2.004, дакле остало је само 808 кућа, али то није био разлог да се Нови Сад не почне одмах дизати из пепела.

„Половином јула 1852. године млади аустријски цар Фрања Јосип посетио је Петроварадинску тврђаву и Нови Сад. Слика града Новог Сада, изграђеног тада, остала је донекле сачувана до данашњег дана, а на месту старих, порушених кућа подизане су лепше, а већ 1852. године вредност нових зграда била је већа од пређашњих“, каже Зоран Кнежев, истраживач прошлости Новог Сада.

„Велики полет на изградњи Новог Сада био је омогућен средствима које је држава дала граду. Нови Сад је добио зајам од око 1.300.000 форинти, а по ономе што је до сада урађено, могло би се извесно држати да неће проћи ни две, а највише три године и да ће Нови Сад сасвим оправљен бити. Ова ће варош сад изгледати лепше од сваке друге у овим нашим доњим крајевима. Куће су по најновијем укусу и споља и изнутра оправљене. Једина је штета што се није пазило да се улице, које су понајвише криве, изравнају“, наведено је у новинама „Србски дневник“ из 1852. године.

Хроничари тог времена наводе и да је мало остало од оног старог Новог Сада пре Буне, од оне „полуоријенталне вароши са ћепенцима, симинџиницама и прљавштином“, када су књижевници и песници „на клупама пред кућама расправљали своја питања“.

„Чувши за бомбардовање, Шиђанин Мита Орешковић је са Шиђанима Петром Цвејићем и својим шураком Ђоком Шалошем изнајмио кола и отишао да види несрећу Новог Сада. Кад су дошли до Дунава, другове је с колима оставио на сремској обали, а сам је прешао у Нови Сад, који је буктио и рушио се под топовима. Кад се вратио на сремску обалу, Мита је ту сео и гледајући пропаст и развалине Новог Сада, спевао песму: „Боже, шта то тутњи“, написао је Радован Сремац, савременик једног од најтежих периода у историји Новог Сада.

Вођа револуционара Лајош Кошут био је познат као један од највећих говорника свог времена. Његови ватрени говори мобилисали су народ, али су истовремено изазивали страх код мањинских народа у Мађарској (укључујући Србе и Хрвате) због његових чврстих националистичких ставова. Његова политика „једне нације“ у Мађарској довела је до директног војног сукоба са снагама бана Јосипа Јелачића и српским покретом у Војводини.

Након гушења револуције уз помоћ руске војске 1849. године, Кошут је побегао из земље. Остатак живота провео је у избеглиштву (Турска, САД, Енглеска, Италија), где је слављен као симбол борбе за слободу и демократију.