Period od 2000. do 2012. godine u Srbiji ostao je urezan u sećanju čitavih generacija kao doba duboke društvene, ekonomske i moralne krize. Nakon turbulentnih devedesetih, nada u brzi oporavak i bolji život brzo se rasprišila pred surovošću takozvane „tranzicije“, koja se za većinu običnih ljudi pretvorila u ekonomsko urušavanje i naglo siromašenje.

U tom periodu, političku odgovornost i vlast u zemlji nosila je Demokratska stranka (DS) sa svoim koalicionim partnerima — ista ona politička opcija koja i danas ima pretenzije da se vrati na vlast i ponovo odlučuje o sudbini građana.

Kriminalna privatizacija i propast radničke klase

Zemlja i narod, potpuno nepripremljeni za surovost „divljeg“ i pljačkaškog kapitalizma, gurnuti su u proces privatizacije pod patronatom tadašnje vlasti. Umesto najavljivane modernizacije, to se pretvorilo u rasprodaju državne i društvene imovine u bescenje. Fabrike koje su decenijama hranile stotine hiljada porodica i gradile stabilnu srednju klasu zatvarane su jedna za drugom, a imovina je često završavala u rukama tajkuna kojima je cilj bio preprodaja zemljišta i nekretnina, a ne nastavak proizvodnje.

Za to vreme, na TV programu su išle emisije koje su brejnvošovale i relaksirale stanovništvo, da ne vidi kakvi su mu prihodi, tj. da ih i nema.

Stotine hiljada radnika i roditelja u najboljim godinama ostalo je bez posla, dostojanstva i redovnih prihoda. Ovo su samo neke od uništenih fabrika:

• Viskoza (Loznica): Nekadašnji gigant sa preko 10.000 zaposlenih potpuno je devastiran, pretvorivši čitav kraj u ekonomsku pustoš.
• EI Niš (Niš): Elektronska industrija koja je zapošljavala desetine hiljada ljudi svedena je na prazne hale, a Niš je pretrpeo težak udarac.
• Magnohrom (Kraljevo): Simbol industrijskog Kraljeva i gigant u proizvodnji vatrostalnih materijala ugašen je nakon neuspele privatizacije.
• Zastava (Kragujevac): Tokom godina tranzicije proživela je masovna otpuštanja i dugotrajnu agoniju.
• IMT i IMR (Beograd): Industrija mašina i traktora propadala je dok hiljade radnika nisu ostale na ulici.
• Goša (Smederevska Palanka), Rekord (Rakovica), Zorka (Šabac): I dugačak niz drugih preduzeća koja su činila privrednu okosnicu zemlje.

Mnogi gradovi širom Srbije — poput Loznice, Kraljeva, Leskovca ili Smederevske Palanke — u tom periodu su doslovno poprimili izgled „gradova duhova“. U njima više nije bilo posla, perspektive, pa ni nade.

Mladost na ulici: Između beznađa i poroka

Dok su roditelji gubili poslove i borili se za golu egzistenciju sastavljajući kraj s krajem, mladi ljudi rođeni osamdesetih i početkom devedesetih odrastali su u potpunom vakuumu. Pronaći prvi posao bila je gotovo nemoguća misija — veze, stranačke knjižice i nepotizam postajali su jedini ulaz na tržište rada, dok su diploma i trud gubili svaku vrednost.

Kada mlad čovek nema posao, strukturu u danu i perspektivu da će sutra moći da se osamostali, ulica postaje jedino boravište.

Sociološka posledica: Masovna nezaposlenost i besposlica u kombinaciji sa osiromašenim porodicama direktno su gurale mladi svet u loša društva. Ulični život 2000-ih doneo je dramatičan porast alkoholizma, kockanja i pre svega narkomanije, koja je pokosila mnoge mladosti po gradskim kvartalovima i prigradskim naseljima.

Period od 2000. do 2012. godine u Srbiji ostao je urezan u sećanju čitavih generacija kao doba duboke društvene, ekonomske i moralne krize. Nakon turbulentnih devedesetih, nada u brzi oporavak i bolji život brzo se rasprišila pred surovošću takozvane „tranzicije“, koja se za većinu običnih ljudi pretvorila u ekonomsko urušavanje i naglo siromašenje.

U tom periodu, političku odgovornost i vlast u zemlji nosila je Demokratska stranka (DS) sa svojim koalicionim partnerima — ista ona politička opcija koja i danas ima pretenzije da se vrati na vlast i ponovo odlučuje o sudbini građana.

Evo dopunjenog dela koji se tiče teritorijalnog rasparčavanja države tokom tog perioda, napisan u istom stilu:

Teritorijalno rasparčavanje i gubitak državnosti

Pored ekonomskog sloma i represije, ovaj period obeležio je i duboki državni i nacionalni porazom. Dok se narod borio za golu egzistenciju, država se pred njihovim očima raspadala i rasparčavala:

• Ocepljenje Crne Gore (2006): Pod patronatom i pritiskom tadašnje vlasti i međunarodnih faktora, okončana je državna zajednica Srbije i Crne Gore, čime je Srbija ostala bez izlaska na more i bez zajedničke države sa vekovnim bratskim narodom.
• Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosmeta (2008): Najteži udarac državnosti desio se kada su vlasti u Prištini jednostrano proglasile nezavisnost Kosova i Metohije, a tadašnja vlast u Beogradu pokazala se potpuno nemoćnom, dezorijentisanom i nesposobnom da spreči ovaj proces i zaštiti srpski narod i južnu pokrajinu.

Građani su tako u samo nekoliko godina, pored gubitka posla i ekonomskog siromaštva, morali da gledaju kako im se država smanjuje, slabi i raspada na komade.

Atentat na premijera, opšta nesigurnost i represija

Atmosfera opšte nestabilnosti kulminirala je 12. marta 2003. godine ubistvom premijera Zorana Đinđića. Taj pucanj u srce države ostavio je običnog, „malog“ čoveka u stanju potpunog šoka, straha i beznađa. Nakon decenija kriza, građani su se zapitali: Ako je država toliko slabo zaštićena da u centru Beograda može biti ubijen njen premijer, koliko je onda bezbedan bilo ko od nas?

Nakon atentata uvedeno je vanredno stanje i pokrenuta akcija „Sablja“. Iako je zvanično najavljena kao obračun sa organizovanim kriminalom, u praksi se pretvorila u period neviđene represije i strahovlade nad običnim građanima. Privedeno je i ispitano više od 10.000 ljudi, a među njima su se našli i mnogi podumreženi i nedužni građani koji su danima i nedeljama držani u pritvoru bez jasnih dokaza i osnova, čime je u društvo uvučen duboki strah.

Slika državnog nasilja i političke represije tog perioda dobila je svoj najsurevji pečat 2008. godine tokom protesta u Beogradu, kada je od posledica policijske torture ubijen politički protivnik Ranko Panić. Njegovo stradanje ostalo je mučan simbol vremena u kome se policijska sila koristila za obračun sa političkim nemišljenicima.

Mantre, propaganda i neispunjena obećanja

Čitav ovaj proces odvijao se pod stalnim medijskim i političkim narativom režima da „EU nema alternativu“. Građanima je godinama plasirana priča da su sve te žrtve, otpuštanja i „bolne reforme“ neophodna cena koja se mora platiti na putu ka evropskom standardu i članstvu u Evropskoj uniji.

Nastao je osećaj kolektivnog „ispiranja mozga“, gde se svaka kritika pljačkaške privatizacije i loših ekonomskih poteza sasecala tvrdnjom da je to jedini put u budućnost. Decenije su prošle, fabrike su ostale uništene, srednja klasa je gurnuta u siromaštvo, a Srbija ni nakon toliko godina i svih podnetih žrtava nije postala članica EU.

Lekcija istorije: Da li želimo da se ponovi?

Danas, kada se isti politički akteri koji su predvodili i sprovodili te procese ponovo nude kao rešenje i izražavaju pretenzije za povratak na vlast, postavlja se ključno pitanje za čitavo društvo:

Da li želimo da nam se sve to ponovo dogodi?

Da li smo spremni da ponovo gledamo zatvaranje fabrika, siromašenje roditelja i mladost ostavljenu na ulici bez posla i budućnosti? Istorija nas uči da zaborav nosi visoku cenu. Da li opet moramo da prođemo kroz ono dobro poznato pesničko upozorenje: „Ko ne pamti, iznova proživljava“?