Нови Сад је 1. фебруара 1748. године од аустријске или како је себе називала „римске царице“, Марије Терезије, добио статус Слободног краљевског града, а статус су откупили богати новосадски Срби за 80.000 рајнских форинти. Она је тим поводом издала едикт којим је поред осталог, одређено да се дотадашњи Петроварадински шанац зове на латинском Neoplanta, мађарски Uj-Videgh, немачки Neusatz, српски Нови Сад и бугарски Млада Лоза.

„Марија Терезија није ништа дала, поклонила или дозволила, већ продала катастарске општине, које технички нису биле њене. Она је то учинила да капитал не би одлазио у џепове угарских феудалаца“, казао је за Српски Угао добар познавалац историје Новог Сада.

Иначе, од тада је градом управљао слободно изабрани Магистрат, а Нови Сад је имао 4.620 становника. Према договору српског и несрпског становништва, наизменично су се на челним функцијама града смењивали православац и католик. У Мађарској револуцији 1848/1849, коју је предводио Лајош Кошут, град је бомбардован и уништен.

Неком чудном снагом, његови грађани су га обновили у комбинацији барока и других архитектонских стилова, уздигавши га у другој половини 19. века у ,,Српску Атину“. „После Првог светског рата и распада Аустроугарске монархије 1918. године, Нови Сад је као и цела Војводина, својом историјском одлуком ушао у састав Србије, односно новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, будуће Југославије. После трагичних догађаја у Другом светском рату, када је у Рацији мађарских фашиста, страдало много Новосађана, град се нагло увећао и проширио на све стране“, наводе историчари.

Новосађани су у 19. веку имали две гимназије: српску и мађарску, као и друге школе. Од културних институција основане су Српска читаоница (1845) и Српско народно позориште (1861), али најважнији догађај био је пресељење Матице српске из Будимпеште у Нови Сад, 1864. године.

Епитет ,,Српска Атина“ означио је златно доба културе Новог Сада, а уз институције, томе су највише допринеле значајне личности. У доба националног романтизма и грађанског либерализма, политички живот у Новом Саду и Војводини пробудио је Светозар Милетић, највећи политичар код прекодунавских Срба у 19. веку и некадашњи градоначелник Новог Сада. Његов споменик данас се налази у самом центру града, на Тргу слободе, где је и зграда Градске куће.

Марија Терезија је иначе, говорила да нема поверења у Србе и њихове вође, чак и када јој у Бечу ”љубе скуте”, али да су јој потребни.

„Треба се чувати Срба. Они јесу земљорадничко-ратнички народ, али лукавштина им вири из очију. Моји поданици су углавном задовољни мојом владом. То не важи само за српске крајишнике који су веома захтевни и стално траже културне, политичке и верске слободе, као да их ми нисмо примили к нашој царевини да би бранили наше границе од Турака, већ да им доделимо у власништво део државне територије Монархије“, говорила је Марија Терезија.