Пред зору 4. августа 1995. године артиљеријска паљба означила је почетак хрватске војно-полицијске акције назване „Олуја”. Са подручја северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније убрзо су кренуле непрегледне колоне крајишких Срба. На тракторима, камионима и аутомобилима понели су оно што је могло да стане у неколико торби, остављајући иза себе куће, земљу, гробља и завичај својих предака.
Операција је трајала четири дана, али је променила демографску слику читавих крајева. Према подацима Комесаријата за избеглице и миграције Србије, прогнано је више од 250.000 Срба, око 1.700 људи изгубило је живот, док се за више од 700 особа још трага. Евиденције се разликују, а Документационо-информациони центар „Веритас” данас наводи 1.904 погинула и нестала Србина током акције и после ње, међу којима је 1.250 цивила.
Посебно тежак део крајишког страдања представљале су избегличке колоне које су преко Републике Српске покушавале да стигну до Србије. Међу њима су биле читаве породице, старци и деца. Пут који је требало да води према сигурности постао је нови део трагедије, а Петровачка цеста остала је један од најупечатљивијих симбола прогона. Напуштена села и угашена огњишта и данас сведоче о размерама егзодуса.
Србија је током ратова деведесетих прихватила више од 600.000 избеглица. Само током 1995. године, после акција „Бљесак” и „Олуја”, у земљу је стигло више од 190.000 људи са подручја која су била под заштитом Уједињених нација. Према подацима Комесаријата, помоћ је добило више од 53.000 породица, стамбено је збринуто више од 29.000, док је 23.286 домаћинстава економски оснажено. Око 28.000 збринутих породица пореклом је из Хрватске, а више од 400.000 избеглих људи стекло је држављанство Србије.
Иза великог процеса интеграције остала је и недовршена обавеза. У стању потребе налази се још готово 8.000 избегличких и око 15.000 интерно расељених породица. Подаци које је објавио Комесаријат показују и да је у Србији статус избеглице задржало 24.862 људи, међу којима је 17.052 из Хрватске и 7.810 из Босне и Херцеговине. За њих „Олуја” није само поглавље из историје, већ догађај који је одредио читав живот.
Правни епилог није донео одговор који породице жртава очекују. Међународни суд правде утврдио је да су хрватске снаге током и после „Олује” починиле убиства и дела која су Србима нанела тешке телесне или душевне повреде, али није нашао доказ посебне намере неопходне за правну квалификацију геноцида. Хашки трибунал је, после првостепених осуђујућих пресуда, правоснажно ослободио Анту Готовину и Младена Маркача. Зато 31 годину касније остаје дужност Србије да чува имена жртава, помаже прогнанима и подсећа да крајишке колоне нису биле војна победа, већ трагедија народа који је остао без свог завичаја.
