Pred zoru 4. avgusta 1995. godine artiljerijska paljba označila je početak hrvatske vojno-policijske akcije nazvane „Oluja”. Sa područja severne Dalmacije, Like, Korduna i Banije ubrzo su krenule nepregledne kolone krajiških Srba. Na traktorima, kamionima i automobilima poneli su ono što je moglo da stane u nekoliko torbi, ostavljajući iza sebe kuće, zemlju, groblja i zavičaj svojih predaka.
Operacija je trajala četiri dana, ali je promenila demografsku sliku čitavih krajeva. Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Srbije, prognano je više od 250.000 Srba, oko 1.700 ljudi izgubilo je život, dok se za više od 700 osoba još traga. Evidencije se razlikuju, a Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas” danas navodi 1.904 poginula i nestala Srbina tokom akcije i posle nje, među kojima je 1.250 civila.
Posebno težak deo krajiškog stradanja predstavljale su izbegličke kolone koje su preko Republike Srpske pokušavale da stignu do Srbije. Među njima su bile čitave porodice, starci i deca. Put koji je trebalo da vodi prema sigurnosti postao je novi deo tragedije, a Petrovačka cesta ostala je jedan od najupečatljivijih simbola progona. Napuštena sela i ugašena ognjišta i danas svedoče o razmerama egzodusa.
Srbija je tokom ratova devedesetih prihvatila više od 600.000 izbeglica. Samo tokom 1995. godine, posle akcija „Bljesak” i „Oluja”, u zemlju je stiglo više od 190.000 ljudi sa područja koja su bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Prema podacima Komesarijata, pomoć je dobilo više od 53.000 porodica, stambeno je zbrinuto više od 29.000, dok je 23.286 domaćinstava ekonomski osnaženo. Oko 28.000 zbrinutih porodica poreklom je iz Hrvatske, a više od 400.000 izbeglih ljudi steklo je državljanstvo Srbije.
Iza velikog procesa integracije ostala je i nedovršena obaveza. U stanju potrebe nalazi se još gotovo 8.000 izbegličkih i oko 15.000 interno raseljenih porodica. Podaci koje je objavio Komesarijat pokazuju i da je u Srbiji status izbeglice zadržalo 24.862 ljudi, među kojima je 17.052 iz Hrvatske i 7.810 iz Bosne i Hercegovine. Za njih „Oluja” nije samo poglavlje iz istorije, već događaj koji je odredio čitav život.
Pravni epilog nije doneo odgovor koji porodice žrtava očekuju. Međunarodni sud pravde utvrdio je da su hrvatske snage tokom i posle „Oluje” počinile ubistva i dela koja su Srbima nanela teške telesne ili duševne povrede, ali nije našao dokaz posebne namere neophodne za pravnu kvalifikaciju genocida. Haški tribunal je, posle prvostepenih osuđujućih presuda, pravosnažno oslobodio Antu Gotovinu i Mladena Markača. Zato 31 godinu kasnije ostaje dužnost Srbije da čuva imena žrtava, pomaže prognanima i podseća da krajiške kolone nisu bile vojna pobeda, već tragedija naroda koji je ostao bez svog zavičaja.
