Шпанија шаље војнике у НАТО мисије, уступа своје базе Алијанси и прати њене спољнополитичке одлуке, али заузврат нема недвосмислену гаранцију да би савезници војно бранили Сеуту и Мелиљу – два шпанска града у северној Африци на која Мароко полаже право. Пошто члан 6 Северноатлантског споразума ове територије не наводи међу подручјима обухваћеним колективном одбраном, напад на њих не би аутоматски значио активирање члана 5. Мадрид, дакле, испуњава обавезе према НАТО-у, док је Алијанса оставила отворено питање да ли би заштитила целокупну територију Шпаније.
Члан 6 НАТО уговора колективну одбрану везује за територије чланица у Европи и Северној Америци, територију Турске и острва у северноатлантској области северно од Тропика Рака. Сеута и Мелиља јесу северно од тог тропика, али нису острва, већ копнене територије у Африци. Управо је таквом формулацијом остављен правни отвор кроз који би савезници, у случају кризе, могли да избегну аутоматско сврставање напада на ове градове под члан 5.
То не доказује да су писци уговора намерно желели да ослабе Шпанију, која 1949. није ни била чланица НАТО-а, али показује да Алијанса ни након њеног приступања 1982. године није уклонила очигледну нејасноћу.
Шпанија није била пасиван члан Алијансе. Њени авиони учествовали су у НАТО операцијама у Босни и Херцеговини, а у агресији на СР Југославију 1999. шпански Ф-18 бомбардовали су циљеве већ прве ноћи. Мадрид је потом послао око 1.200 војника у састав Кфора, које је у међувремену повукао, а касније је учествовао и у мисијама у Авганистану, Либији и Ираку, као и у савезничким распоређивањима у Летонији и Турској.
Упркос томе, Шпанија још нема јасну гаранцију да би НАТО бранио Сеуту и Мелиљу. Мадрид данас покрива приближно шест одсто заједничких трошкова Алијансе, односно оквирно око 270 милиона евра годишње, док је од 2014. до 2025. за одбрану издвојио приближно 199 милијарди евра. Тај износ није у целини уплаћен НАТО-у, али показује цену прилагођавања шпанске војске захтевима Алијансе која и даље избегава да недвосмислено заштити целокупну територију своје чланице.
Проблем је још већи зато што ни члан 5, тамо где се неспорно примењује, не значи аутоматски војни одговор. Свака чланица предузима мере које сама сматра потребним, што може, али не мора, укључивати употребу силе. НАТО је тако сачувао широк простор за политичко одлучивање, док Шпанија у тренутку кризе не би могла унапред да зна ко би јој и на који начин притекао у помоћ.
Одговорност, међутим, није само на Бриселу. Шпанске власти упорно понављају да су „Сеута и Мелиља Шпанија“, али нису успеле да њихову заштиту унесу у текст или обавезујуће тумачење Северноатлантског споразума. Мадрид води политику ослоњену на НАТО и Европску унију, често следећи њихове стратешке приоритете, док одлаже изградњу потпуно самосталне политике према Мароку, северној Африци и Гибралтарском мореузу. Држава која нема недвосмислену гаранцију за део своје територије тешко може тврдити да потпуно суверено уређује сопствену безбедност.
Мигрантске кризе показују како та слабост може бити искоришћена без испаљеног метка. Када се десетине хиљада људи у кратком року усмере према граници, није реч о класичном оружаном нападу који би лако активирао члан 5. Мадрид тада остаје притиснут између односа са Рабатом, унутрашњих закона, европских правила и неодређене савезничке солидарности. Искуство из 2021. године већ је показало да попуштање граничне контроле може постати средство политичког притиска, иако би тврдње о организованој операцији морале бити поткрепљене доказима.
Мадрид је обавезан да буде лојалан савезник, али Алијанса задржава право да тек у тренутку опасности процењује докле се та солидарност простире. Шпанија цену такве политике плаћа губитком стратешке самосталности, ослањајући се на обећања чији је домет намерно или немарно остављен недоречен. На обали Африке тако не стоје незаштићени само Сеута и Мелиља – тамо се види и граница шпанског суверенитета.
Пише: Нина Стојановић
