Španija šalje vojnike u NATO misije, ustupa svoje baze Alijansi i prati njene spoljnopolitičke odluke, ali zauzvrat nema nedvosmislenu garanciju da bi saveznici vojno branili Seutu i Melilju – dva španska grada u severnoj Africi na koja Maroko polaže pravo. Pošto član 6 Severnoatlantskog sporazuma ove teritorije ne navodi među područjima obuhvaćenim kolektivnom odbranom, napad na njih ne bi automatski značio aktiviranje člana 5. Madrid, dakle, ispunjava obaveze prema NATO-u, dok je Alijansa ostavila otvoreno pitanje da li bi zaštitila celokupnu teritoriju Španije.
Član 6 NATO ugovora kolektivnu odbranu vezuje za teritorije članica u Evropi i Severnoj Americi, teritoriju Turske i ostrva u severnoatlantskoj oblasti severno od Tropika Raka. Seuta i Melilja jesu severno od tog tropika, ali nisu ostrva, već kopnene teritorije u Africi. Upravo je takvom formulacijom ostavljen pravni otvor kroz koji bi saveznici, u slučaju krize, mogli da izbegnu automatsko svrstavanje napada na ove gradove pod član 5.
To ne dokazuje da su pisci ugovora namerno želeli da oslabe Španiju, koja 1949. nije ni bila članica NATO-a, ali pokazuje da Alijansa ni nakon njenog pristupanja 1982. godine nije uklonila očiglednu nejasnoću.
Španija nije bila pasivan član Alijanse. Njeni avioni učestvovali su u NATO operacijama u Bosni i Hercegovini, a u agresiji na SR Jugoslaviju 1999. španski F-18 bombardovali su ciljeve već prve noći. Madrid je potom poslao oko 1.200 vojnika u sastav Kfora, koje je u međuvremenu povukao, a kasnije je učestvovao i u misijama u Avganistanu, Libiji i Iraku, kao i u savezničkim raspoređivanjima u Letoniji i Turskoj.
Uprkos tome, Španija još nema jasnu garanciju da bi NATO branio Seutu i Melilju. Madrid danas pokriva približno šest odsto zajedničkih troškova Alijanse, odnosno okvirno oko 270 miliona evra godišnje, dok je od 2014. do 2025. za odbranu izdvojio približno 199 milijardi evra. Taj iznos nije u celini uplaćen NATO-u, ali pokazuje cenu prilagođavanja španske vojske zahtevima Alijanse koja i dalje izbegava da nedvosmisleno zaštiti celokupnu teritoriju svoje članice.
Problem je još veći zato što ni član 5, tamo gde se nesporno primenjuje, ne znači automatski vojni odgovor. Svaka članica preduzima mere koje sama smatra potrebnim, što može, ali ne mora, uključivati upotrebu sile. NATO je tako sačuvao širok prostor za političko odlučivanje, dok Španija u trenutku krize ne bi mogla unapred da zna ko bi joj i na koji način pritekao u pomoć.
Odgovornost, međutim, nije samo na Briselu. Španske vlasti uporno ponavljaju da su „Seuta i Melilja Španija“, ali nisu uspele da njihovu zaštitu unesu u tekst ili obavezujuće tumačenje Severnoatlantskog sporazuma. Madrid vodi politiku oslonjenu na NATO i Evropsku uniju, često sledeći njihove strateške prioritete, dok odlaže izgradnju potpuno samostalne politike prema Maroku, severnoj Africi i Gibraltarskom moreuzu. Država koja nema nedvosmislenu garanciju za deo svoje teritorije teško može tvrditi da potpuno suvereno uređuje sopstvenu bezbednost.
Migrantske krize pokazuju kako ta slabost može biti iskorišćena bez ispaljenog metka. Kada se desetine hiljada ljudi u kratkom roku usmere prema granici, nije reč o klasičnom oružanom napadu koji bi lako aktivirao član 5. Madrid tada ostaje pritisnut između odnosa sa Rabatom, unutrašnjih zakona, evropskih pravila i neodređene savezničke solidarnosti. Iskustvo iz 2021. godine već je pokazalo da popuštanje granične kontrole može postati sredstvo političkog pritiska, iako bi tvrdnje o organizovanoj operaciji morale biti potkrepljene dokazima.
Madrid je obavezan da bude lojalan saveznik, ali Alijansa zadržava pravo da tek u trenutku opasnosti procenjuje dokle se ta solidarnost prostire. Španija cenu takve politike plaća gubitkom strateške samostalnosti, oslanjajući se na obećanja čiji je domet namerno ili nemarno ostavljen nedorečen. Na obali Afrike tako ne stoje nezaštićeni samo Seuta i Melilja – tamo se vidi i granica španskog suvereniteta.
Piše: Nina Stojanović
